О књизи: година / Ја сам једини људски играч у свету људи. Или на планети Земљи. Не знам да ли постоји разлика. На хоризонту нема играча који нису људи. У принципу, не постоје планови за не-људе. Једног дана сам видео демоницу. Она је направила несрећу, и као резултат тога, случајно сам добио супермоћ. Замолио ме је да га не одузимам. Пристала је јер јој није стало до мене, што је, генерално, природно. За нормалне људе ово је паучина из очију или диктатура над акваријумом. Имам фантастични интерфејс за игре. Одговара мојој јадној природи. Мислите ли да сам само обичан психопата који себе замишља као играча у стварном животу? Онда погледајте ову ниску чаролију која лечи рану од ватреног оружја за минут! Проклетство, потрошио сам толико драгоцене магичне енергије на глупу потрагу о одбеглом псу... Плашим се да замислим шта ме чека на крају [задатка - будућност није унапред одређена], који јасно каже: неуспех = лешеве. А најгоре је што сам одушевљен овом усраном игром стварног живота.